Nikada Manakova kuća nije jadnije izgledala od postanka do danas. Poduprta skelama, raskopana, razvaljena, bez struje ali i bez majstora čeka kraj godine da „zablista punim sjajem"! Ta godina, sad je već sasvim sigurno, neće biti 2015, kako je najavljeno pred početak radova na jednom od najstarijih graditeljskih spomenika Beograda!
Stručnjaci su upozoravali da obnova Manakove kuće, koja je u sastavu Etnografskog muzeja, nije prioritet, budući da je ovaj spomenik kulture, na uglu ulica Gavrila Principa i Kraljevića Marka, u daleko boljem stanju od onih koji već decenijama vape za obnovom. Ipak, Ministarstvo kulture se, u opštoj besparici, nekako snašlo. Obezbeđeno je čak 33 miliona dinara za rekonstrukciju zdanja iz tridesetih godina 19. veka. Radovi su počeli pre nekoliko meseci, ali radnika, bar onih koji rade – nema.
Ilustracija (www.pixabay.com)
Na početku nije bilo tako. Ovde su tada došli i radnici koji su povučeni sa sanacije Golubačke tvrđave. Nije čudo, jer oba značajna posla poverena su istoj firmi – „Ornament inženjering“. U međuvremenu, majstori „Ornamenta“ potražili su nove poslove i kakvu-takvu zaradu, jer ih angažovana firma na obnovi Manakove kuće i Golupca nije plaćala. Ostalo je samo njih nekoliko.
- Pare dobijamo na kašičicu. Kad gotovo džabe radimo, ne moramo džabe da se smrzavamo – kaže jedan od njih. - Zašto ne uklanjamo skele? Treba još da se radi. Samo smo jednom prešli zidove i potrošili samo deset kilograma „fasakrila“. Ako se ne nastavi rad, i ovo što je urađeno može da popuca. Ali, to nije do nas.
Unutrašnjost Manakove kuće više liči na scenografiju iz horor filmova, nego na enterijer muzejskog zdanja. Prizemlje, gde su se održavale radionice starih zanata i srpskih vezova liči na odavno neuređeni podrum. Na sve strane rasklimane i polomljene stolice, drvene grede, celofan...
Nigde ni traga od bogate zbirke eksponata Hristifora Crnilovića. Ničega od onoga što je Crnilović predano sakupio – nema. Ni nakita, ni narodnih nošnji iz južne Srbije, Makedonije i sa KiM, ni uskršnjih jaja, crkvenih relikvija, različitog posuđa, ćilima, alata...
Prioritetni radovi, o kojima se govorilo pre početka rekonstrukcije, na gradilištu bez radnika deluju neostvarivo. Nije urađeno unutrašnje i spoljašnje osvetljenje, ugradnja video-nadzora, osposobljavanje protivpožarne zaštite, obnova svih instalacija, sređivanje oba dvorišta, popločavanje dela Ulice Kraljevića Marka i obeležavanje kuće.
- Promenili smo 150 crepova – kaže jedan od majstora dok sa četkom premazuje stolariju. - Radnici koji su menjali električne instalacije otišli su na drugo mesto. Postavili su šipke i napustili gradilište. Neće da rade za džabe.
Starobalkanska „mejana"
Manakova kuća pripada tipu starobalkanske kuće, kojih u Beogradu gotovo da više i nema. U toj grupi su Konak kneginje Ljubice i kafana „Znak pitanja“. U državnim knjigama iz 1860. ova kuća pominje se kao „mejana“ Manaka Mihajlovića. Postoje priče i da je ovaj objekat bio kuća nekog turskog age, tatar pošta u vreme kneza Miloša, ali i poznata gradska kafana.
Oaza
Posle obnove, Manakova kuća trebalo bi da postane svojevrsna oaza u trenutno najpopularnijem kraju grada – Savamali. Gradilište bez radnika mnoge zaposlene u Etnografskom muzeju, međutim, sve više podseća na početak zatvaranja Narodnog muzeja...
