Pre 20 vekova Rimljani su koristili vulkanski pepeo u izgradnji Koloseuma i Panteona, početkom četrdesetih godina prošlog veka „leteći pepeo" počinje da se koristi u građevinarstvu u SAD, a ogromne rezerve ovog otpada koji ostaje od sagorevanja lignita konačno bi trebalo da počnu da se koriste i u Srbiji. Upotreba pepela u građevinarstvu i izgradnji puteva donela bi državi uštede u milionima evra, a građanima zdraviju životnu okolinu, jer se ne bi arčile okolne njive i uništavale stotine hektara plodne zemlje.
Trenutno na deponijama termoelektrana u Srbiji ima 300 miliona kubnih metara pepela rasprostranjenih na 1.650 hektara, visine 28 metara. Ideja da se pepeo iskoristi kako valja rodila se još pre desetak godina, ali očigledno u tom trenutku nije bilo dovoljno političke volje da se i realizuje. Pre četiri godine „Privredna komora Srbije“ je ponovo pokrenula priču, urađeni su i tehnički uslovi korišćenja „letećeg pepela" u putogradnji, ali ni tada nije počelo sa realizacijom. Pre dva meseca konačno Vlada je usvojila Uredbu kojom se omogućava korišćenje pepela u građevinarstvu, a za nekoliko dana bi ova ideja mogla da zaživi i u praksi, najavljuju iz Ministarstva građevinarstva. Taj materijal biće upotrebljen na prvih 200 metara probne deonice autoputa Obrenovac-Ub (mesto Mislođin, opština Obrenovac), inače duge oko pola kilometra.
Pre dva meseca državni sekretar u ovom Ministarstvu Dejan Trifunović rekao je predstavljajući Uredbu da postoji na deponijama 200 miliona tona pepela koje je moguće iskoristiti za gradnju oko 2.000 kilometara puteva, što je razdaljina od Beograda do Londona.
Vrednost trenutno deponovanog pepela je pet evra po toni, odnosno oko milijardu evra, a kao sirovina on može da se koristi za proizvodnju cementa, kao dodatak za beton, u izgradnji puteva, kao agregat, pri izgradnji nasipa, nosećih slojeva kolovoznih konstrukcija, za stabilizaciju tla, za poboljšanje mehaničkih svojstava, a može se upotrebiti i pri izgradnji donjih slojeva železničkih pruga. U Srbiji se godišnje proizvede 6,5 miliona tona pepela koji nastaje nakon sagorevanja lignita u termoelektranama, od čega se iskoristi samo jedan procenat za gradnju. Korišćenje pepela omogućilo bi 30 do 80 odsto uštede pri izgradnji puteva u odnosu na standardne materijale.
Česi, Poljaci i Francuzi odavno koriste pepeo, u SAD i Kanadi trećina puteva je izgrađena od „letećeg pepela“, a diplomirani građevinski inženjer Branimir Ujdur kaže da se kod nas decenijama deponuje.
- Uredba je usvojena i to je dobro, ali to je dobijena bitka, ali ne i rat. Sada je neophodno usvojiti tehničke uslove jer bez njih nema radova. Neznanje ili opstrukcija koči ovu aktivnost – napominje Ujdur za „Biznis“.
On dodaje da se na sugestiju Ministarstva radi opitna deonica u dužini od 300 metara koja treba da pokaže način ugradnje i karakteristike ugrađenog materijala.
- Uporno se forsira filterski pepeo koji se svake godine javlja na gorionicima peći, ali za nas je važno korišćenje letećeg pepela sa deponije. Filterski pepeo se koristi u proizvodnji cementa, siprex blokova, lakih betona i Ytong elemenata, ali to su marginalni količine – napominje Ujdur.
On kaže da EPS kao vlasnik kolubarskog basena i termoelektrane Kolubara dobija ekološki dinar za održavanje deponije i da se taj dinar naravno ne koristi na adekvatan način.
- Prskalicama za vodu posipa se deponija ne bi li se smanjilo raznošenje pepela po okolnim parcelama. Nije potrebno napominjati koliko zagađuje to nekontrolisano raznošenje pepela i kako se kontaminira hrana sa tog područja koja se nalazi na beogradskim pijacama. Isto je sa mlekom i mlečnim proizvodima sa tog područja – ističe Ujdur, bivši pomoćnik ministra za kapitalne investicije.
Ujdur dalje tvrdi da su svojevremeno „Lafarž“ i beočinska cementara bili zainteresovani za korišćenje pepela u putogradnji, jer on može da se koristi u kombinaciji sa cementom za „posteljicu" ili donji noseći sloj kolovozne konstrukcije. Najveće količine, kako kaže, mogu se iskoristiti za izradu nasipa, tako što će se staviti u plastične vreće i ređanjem u trup puta smanjiti troškove eksproprijacije. Ujdur kaže da se ogromne uštede i prednosti korišćenja pepela i navodi primer.
- Za auto-put od Beograda do Požege ili kako ga zovu Koridor 11, treba prema projektu oko 19 miliona kubnih metara zemlje za izgradnju nasipa. Kada se iznivelišu zemljane mase i iz tunela zaseka i useka zemlja iskoristi za nasip, nedostaje nekih devet miliona materijala za nasip. Klasično rađeni nasip podrazumeva da se ekspropriše brdo i tako iskopa tih devet miliona kubnih metara zemlje. Ta zemlja se onda utovari u kamion i u radno vreme vozi do mesta ugradnje i da se usput unište svi putevi preko kojih ovi kamioni prođu – napominje Ujdur.
Prema njegovim rečima, pepeo može da se iskoristi za potrebe izrade nasipa, a potom i za zatrpavanje kanala za vodovod i kanalizaciju i ulice.
- Korišćenjem pepela smanjiće se deponija, ali i troškovi eksproprijacije, sačuvaće se okolina, smanjiti uništavanje postojeće putne mreže dovozeći zemlju sa pozajmišta do mesta ugrađivanja i naravno smanjiće se troškovi izgradnje puteva. Kada se otvori poglavlje ekologije u Briselu tema će biti i kolubarska deponija. Sa zadovoljstvom ćemo moći da kažemo da smo preduzeli mere da smanjimo ekološku bombu nadomak Beograda – naglašava Branimir Ujdur.
Pepeo bi, prema najavama iz resornog Ministarstva, trebalo da se koristi za kapitalne saobraćajnice koje se grade ili će se graditi poput Koridora 11, za završetak Koridora 10, povezivanje ta dva koridora između Pojata i Preljine, ali i za izgradnju puta Novi Sad-Ruma, Beograd-Zrenjanin, planirani auto-put Niš-Priština-Drač, kao i rekonstrukciju železnice na Koridoru 10 i pruge Beograd-Budimpešta.
Za kilometar puta ode 60ha zemlje
- Za deo puta od Obrenovca do Surčina, 17,6 kilometara potrebno je da se iskopa dva miliona sremačke zemlje i to je mnogo. Pogotovo što su u tom kraju jake podzemne vode, to bi značilo da će se iskopavanjem napraviti bare, više se neće moći koristiti. Za jedan kilometar puta potrebno je da se ekspropriše 60 hektara zemlje, koja postaje neupotrebljiva – kaže Branimir Ujdur.
Ronald Regan i Metro od „pepela"
Sjedinjene Američke Države su prvi put iskoristile „leteći pepeo" za popravku odvoda za kišu u tunelu Huver Dam 1942. Prema podacima američke Agencije za zaštitu životne sredine, jedna od najimpresivnijih betonskih građevina Hungry Horse Dam u blizini nacionalnog parka u Montani izgrađena je od pepela početkom 1950-ih. Od pepela su i međunarodni trgovinski centar i zgrada Ronald Regan u Vašingtonu, kao i deo Metroa, ali i poznati Big Dig u Bostonu i Sunshine Skyway most u Tampa Beju.
