Kompleksnost konstruktivnog rešenja uslovljena je materijalima i zadacima koje ono treba da ispuni. Primena istih konstruktivnih rešenja može se javiti u građevinskoj tradiciji na sasvim suprotnim meridijanima sveta, stvarajući paralele na granici neverovatnog.
Jedna od najprepoznatljivih autohtonih građevina jeste iglo - dom Indijanaca sa krajnjeg severa američkog kontinenta, Kanade i Grenlanda. Od jedinog materijala koji se nalazi u krugu od nekoliko stotina kilometara oni koriste konstruktivno rešenje spiralne kupole, isto koje je primenjivano i u antičkoj arhitekturi Rima.
Reč iglo (eng. igloo) potiče od reči plemena Inuit - iglu, što naravno znači - snežna kuća. Pravi se od blokova vetrom sabijenog snega koji se slažu u oblik kupole. Ovaj način građenja veoma je popularan i kod današnjih stanovnika Kanade pa mnoga deca u zimskim igrama sama umeju da naprave svoju kućicu od snega.
Postoji nekoliko tipova igloa koji služe za različite potrebe:
- Privremeno sklonište za lovca, često postavljen sasvim na ledenom morskom pokrivaču prilikom lova foka ili belih medveda.
- Polu-privremeno stanište za jednu ili dve porodice pod jednom kupolom (nekoliko ovakvih igloa već mogu činiti selo). Ovaj tip se pojavljuje uglavnom u letnjim mesecima kada cela plemenska grupa ide severnije da udaljenost lovaca od sela i svojih porodica ne bi bila prevelika.
- Treći tip po veličini i kompleksnosti gradnje jeste pomenuto grupisanje igloa u objekat povezan zasvođenim hodnicima ili drugim igloima. Ovaj tip često se sastoji od čak pet prostorija, u kojima obitava i po 20 osoba. Postoje i primeri kada je više igloa sasvim postavljeno jedan uz drugi pa su dobijeni prolazi između igloa samo lučna vrata u punoj visini čoveka. Ovaj tip se koristi za održavanje zajedničkih gozbi a ima dovoljno prostora i za tradicionalne plesove.
Funkcionalnost igloa ogleda se u veoma čvrstoj strukturi snežne spiralne kupole i dobroj koheziiji između snežnih blokova ispunjenih vazdušnim komorama zahvaljujući čemu je obezbeđena odlična toplotna izolovanost unutražnjeg prostora.
Način građenja igloa
Na početku se odredi koliki će biti prečnik kupole, i na tom mestu se raščiste gornji snežni nanosi koji nemaju dovoljnu čvrstinu. Zatim se od donjih slojeva čvrstog kristalisanog snega oblikuju blokovi veličine oko 70x50x30cm.
U gornjim slojevima postavljaju se blokovi nešto manjih dimenzija, već prema snazi i sposobnostima onog ko ih postavlja da oblikuje što veći blok prema željenom uglu.
Gradnja igloa zahteva dosta snage, jer za jedan manji iglo koji će služiti kao kratkotrajno boravište za dva korisnika potrebno je oko 50 blokova od snega.
Prvi takav blok se postavlja na strani igloa koja je okrenuta ka Suncu. Ovo nema posebno konstruktivno značenje već predstavlja izraz poštovanja prema izvoru toplote i svetla u surovim uslovima Antarktika.
Prvih nekoliko redova blokova (1-3) mogu se ređati ravno, pa tek zatim započeti sa pravljenjem spirale kupole. Kao ova osnova visine od 50-80cm može poslužiti i kristalizovan sneg oko mesta gde su isecani blokovi za zidanje. Blokovi se mogu oblikovati većim nožem, mada danas i sami Eskimi koriste metalnu testeru sa većim zupcima.
Upotreba alata je važna, bilo da je to testera, lopata, sekira za led ili kalup za isecanje blokova kristalizovanog snega, a korišćenje samo ruku primenjuje se samo u kritičnim situacijama.
Početak spirale započinje klinastim blokovima koji se postavljaju sa unutrašnje strane. Naravno, kako se ide u visinu veličina blokova će biti nešto manja od onih u osnovi jer težina samih snežnih elemenata nije zanemarljiva.
Treba voditi računa da kupola igloa mora da se završi na visini na koju je moguće iz unutrašnjosti kupole kroz rupu na vrhu proturiti poslednji blok ili dva. Kada je kupola formirana na spojnicama će probijati dnevno svetlo jer je tu gustina snega nešto manja.
Oblik kupole u stvarnosti retko je poluloptast kakvo je uobičajeno prikazivanje na reklamama ili u crtanim filmovima. Kupasta kupola trpi daleko manja horizontalna opterećenja i sami Inuiti često koriste ovaj oblik, naročito kada žele da obezbede sebi dom za jednu noć ili nedelju dana.
Unutrašnjost i spoljašnjost kupole mogu se obraditi grebanjem nožem kako bi se dobile glatke površine preko kojih će se slivati sloj otpoljene vode (od Sunca spolja i toplote tela ili lampe iznutra) i stvarati dodatno ojačanje konstrukcije.
Kada se dobro napravi, na vrhu igloa može stajati odrastao čovek i konstrukcija će ostati stabilna. Ipak, treba voditi računa kod pravljenja igloa jer nevešt graditelj koji stoji u unutrašnjosti kupole može biti povređen ukoliko dođe do njenog pada. Masa kristalizovanog čvrsto sabijenog snega nije mala, i naročito ne bi trebalo pustiti decu da se sama igraju nesigurnom konstrukcijom.
Dokumentarac Nanuci sa severa (Nanook of the North: A Story Of Life and Love In the Actual Arctic) iz 1922. godine najstariji je zabeleženi filmski snimak pravljenja igloa. Tu se vidi kako pripadnici plemena Nanuk nožem napravljenim od životinjske kosti obrađuju snežne blokove, i blokove leda koriste kao svetlarnike u konstrukciji kupole.
Enterijer igloa
U unutrašnjosti, naspram otvora za ulaz, formira se platforma za spavanje, visine od 30 do 50cm. S obzirom da hladan vazduh pada dole, tako će pred ulazom da se stvara hladni čep, koji će takođe obezbeživati čvrstoću ove platforme da je ne ugrozi toplota tela odozgo, a postelja će se nalaziti u gornjoj, toplijoj zoni igloa.
Naravno, ulaz igloa može biti zatvoren prekrivkom od koža u ulozi vrata.
Osvetljenje igloa
Sneg obezbeđuje difuzno svetlo u unutražnjosti igloa, a na mestu spojnica zaptivenih ledom zbog manje količine zarobljenog vazduha probijaće višetruko više svetla tako da će kompletna konstruktivna šema spiralne kupole biti lepo vidljiva. Dok god ima sunca u iglou nije potrebno dodatno osvetljenje.
Takođe, moguće je i iskoristiti jedan blok izvađen iz leda koji bi bio umetnut kao prozirni konstruktivni element u kupolu i koji bi obezbeđivao dodatne količine svetla u prostoriji (ovaj primer može se videti na prvoj fotografiji sasvim gore, na početku teksta).
Toplotna izolacija igloa
Za dobru toplotnu izolaciju igloa presudna je debljina zidova. Za zid od oko 0,5m mogu se postići temperature malo više od 0°C, zid od oko 75cm preko 10-15°C, dok se unutrašnja temperatura u iglou od preko 20°C, bez dodatnog izvora toplote osim ljudskog tela, može postići tek sa debljinama zida od 1m.
Nekoliko elemenata utiče na toplotnu izolovanost igloa:
- Prilikom postavljanja snežnih blokova treba ih pomerati malo kako bi se dodirna površina poravnala i dobro prilepila za susedne blokove. Ovo trenje će otopiti izvesnu količinu snega sa blokova i spojnica će zatim zalediti (otuda prozirne spojnice što u ledu na tom mestu ima manje vazduha nego u snegu od kog su sačinjeni blokovi).
- Oblikovanje igloa grebanjem spolja i iznutra stvoriće glatke površine niz koje će se ravnomerno slivati voda, pod uticajem sunčeve toplote ili toplote tela ili lampe u iglou (kulik o kom će biti više reči u daljem tekstu). Ovaj sloj vode se takođe zamrzne i stvara vetronepropusnu membranu.
- Na ulazu igloa koji ne bi trebalo da bude viši od 80cm napravi se portal lučni koji može imati i dubinu kraćeg lučnog hodnika dužine i preko 1m. Ovo takođe smanjuje toplotne gubitke i uticaj vetra na unutražnjost igloa.
Kada se pravilno napravi, iglo će obezbediti prijatno boravište u snegu. Prilikom spoljašnjih temperatura od -40°C, uz upotrebu lampe, u iglou se može lako postići temperatura od 0°C. Dakle, 40°C razlike kakva je uobičajena potreba i za naše zime. U online enciklopediji Wikipedia čak se navodi da uz spoljašnju temperaturu od -45°C kakva je u vetrovitim noćima Severa uobičajena, u iglou može biti od -7°C do čak 16°C i to samo zahvaljujući toploti koju emituje telo čoveka a kupola je zadržava pod sobom.
Neke grupacije plemena Inuita svoje igloe oblažu igloe kožama ulovljenih životinja. Temperatura ovako izolovanog prostora može imati od 2° do čak 10° ili 20°C.
Na ovom linku (PDF), u poglavlju 4.25 možete pronaći kompletan proračun toplotnih gubitaka u iglou:
http://www.eng.utah.edu/~whitty/chen3453/HW%2004%20-%20SOLUTIONS.pdf
Lampa
Tradicionalni Inuitski iglo iznutra se zagreva kamenom lampom - kulliq (kulik). Već dugo Inuci koriste velike kamene lampe ali i limene rešoe. Kamena lampa (soapstone lamp) načinjena je od steatita (sastoji se od talka - hidratisanog magnezijumovog silikata H2Mg3(SiO3)4 ili Mg3Si4O10(OH)2. Kao gorivo lampe koristi se mast dobijena od foke ili kita, koja kao tečnost curi ka fitilju. Fitilj je nekada pravljen od osušenog izmeta polarnog zeca. Vatra je paljenja trenjem dva komada drveta.
Snežna pećina
Ovo je jednostavnija vrsta privremenog staništa slična iglou sa podjednakim toplotnim karakteristikama. Daleko je jednostavnija za gradnju, jer se u visokom nanosu snega prosto napravi udubljenje. Dovoljna je visina snega od 120 do 150cm, ali i on mora imati određenu čvrstoću. Debljina snega u najvišoj tački, tj. najmanja debljina krova trebalo bi da bude bar 30cm.
Takođe se može napraviti platforma za spavanje, a ulaz zatvoriti sa nekoliko dodatnih blokova. Ipak, ne bi trebalo u potpunosti zatvoriti snežnu pećinu kako bi bila moguća razmena svežeg vazduha.
