Najčudesnija zgrada renesanse - Bruneleskijeva kupola

26.11.2014. | Tom Muler | National Geographic

Kako je jedan przničavi zlatar, bez ikakvog formalnog obrazovanja iz oblasti arhitekture, stvorio najčudesniju zgradu renesanse.

Gradski oci Firence su 1418. godine konačno odlučili da reše jedan monumentalni problem koji su decenijama ignorisali: ogromnu rupu u krovu svoje katedrale. Zimske kiše i letnje žege su godinama obasipale glavni oltar Crkve Santa Marija del Fjore – ili bar ono mesto na kojem je glavni oltar trebalo da se nalazi. Njihovi prethodnici započeli su izgradnju ove crkve 1296. godine da bi istakli značaj Firence kao jedne od evropskih privrednih i kulturnih prestonica, a koja se bogatila kroz bankarske poslove i trgovinu vunom i svilom. Nešto kasnije je odlučeno da ona bude krunisana najvećom kupolom na svetu, što bi doprinelo da, kako su to firentinski velikodostojnici sročili, ova crkva bude „korisnija i lepša, moćnija i dostojnija poštovanja” od bilo koje druge ikada izgrađene.

Ipak, mnogo decenija kasnije ispostavilo se da još uvek niko nema izvodljivu ideju o tome kako da se izgradi kupola čiji unutrašnji prečnik iznosi 45 metara, pogotovo što je izgradnja trebalo da otpočne na 55 metara iznad tla, povrh postojećih zidova. Bilo je tu i drugih pitanja koja su mučila nadzornike izgradnje katedrale. Oni su u svojim graditeljskim planovima pokušavali da izbegnu potporne i prelomljene lukove primerene tradicionalnom gotičkom stilu, koji su favorizovali rivalski gradovi na severu poput Milana, krvnog neprijatelja Firence. Uprkos tome, ovo su bila jedina funkcionalna arhitektonska rešenja za tako ogromnu građevinu. Da li bi kupola koja teži na desetine hiljada tona mogla bez njih da opstane? Da li Toskana poseduje dovoljno drvne građe za građevinske skele i korubu koja je neophodna za oblikovanje kupole? I da li uopšte kupola može da se izgradi na osmougaonoj osnovi, kako to diktiraju postojeći zidovi – raspoređeni poput pite rasečene na osam delova – a da se tokom izgradnje izgrađeno ne uruši? Odgovore na ta pitanja niko nije znao.

Stoga su 1418. godine zabrinuti firentinski oci raspisali konkurs za idejno rešenje kupole, uz primamljivu nagradu za pobednika od 200 zlatnih florina i priliku za večnu slavu. Vodeće arhitekte tog doba sjatile su se u Firencu i predstavile svoje ideje. Ovaj projekat je od samog početka pa do kraja u toj meri bio ispunjen sumnjama, strahovima, stvaralačkom tajnovitošću i građanskim ponosom, da je sve to uslovilo da se oko njega izatka bogata tapiserija legendi, a povest o kupoli pretvori u parabolu o firentinskoj dovitljivosti i središnju priču o nastanku italijanske renesanse.

Prva pisana svedočanstva o tim događajima izveštavaju o slabašnim rešenjima gubitnika. Jedan arhitekta je navodno predlagao da se kupola podupre ogromnim stubom koji bi se uzdizao usred crkve. Drugi se zalagao da se kupola izgradi od „sunđerastog kamena” (možda od spugne, porozne vulkanske stene) da bi se njena težina svela na najmanju meru. Treći je smislio da brdo zemlje pomešano sa novčićima posluži umesto skela, a što bi građanstvo besplatno razgrabilo po završetku izgradnje kupole.

Ono što pouzdano znamo je da je niski, neugledni i przničavi kandidat, zlatar Filipo Bruneleski obećao izgradnju ne jedne već dve kupole, jedne unutar druge, i to bez komplikovanih i skupih skela. Osim toga, iz straha da će mu takmaci ukrasti ideju, odbio je da objasni kako to namerava da postigne. Bruneleskijeva tvrdoglavost dovela je do burne rasprave sa nadzornicima i oni su ga dvaput terali i silom izbacivali sa skupštine, pogrdno ga nazivajući „magarcem i brbljivcem”.

Pa ipak, Bruneleskijev misteriozni plan je zaokupio njihovu maštu – možda zbog toga što su već tada spoznali da je taj „magarac i brbljivac” u stvari genije. Kao dečak, tokom svog šegrtovanja kod zlatara, usavršio je crtanje i slikanje, kao i drvodeljstvo i vajanje u srebru i bronzi, ugradnju dragog kamenja, kujundžiluk i umetnost emajla. Docnije je proučavao optiku i neprestano je petljao sa točkovima, zupčanicima, tegovima i silom kretanja, te je napravio izvestan broj ingenioznih satova, uključujući tu i verovatno prvi budilnik u istoriji čovečanstva. Primenjujući svoje teorijsko znanje i poznavanje mehanike na posmatranje sveta prirode, bez ičije pomoći je osmislio pravila linearne perspektive. U Rimu je nekoliko godina proveo u premeravanju i skiciranju antičkih spomenika, te zapisivanju njihovih arhitektonskih tajni u šiframa. I zaista, Bruneleskijev život kao da je bio jedno dugo proučavanje koje je vodilo izgradnji ove kupole neuporedive lepote, korisnosti, slave i moći za kojom je Firenca žudela.

Tokom naredne godine nadzornici su se sastali sa Bruneleskijem nekoliko puta, izmamljujući sve više detalja o njegovoj zamisli. I počeli su da shvataju koliko je ona uistinu brilijantna (i rizična). Njegova kupola bi se sastojala od dve koncentrične kalote, od kojih je unutrašnja, a koja je vidljiva iz katedrale, smeštena unutar šire i više spoljne kupole. Da bi suzbio spoljnu silu pritiska izazvanu težinom ove velike strukture, a koja bi mogla da izazove naprsnuća ili čak rušenje čitave građevine, ojačao bi zidove zategnutim prstenovima od kamena, gvožđa i drveta, poput obruča na buretu. Podigao je prvih 17 metara od kamena, posle čega je nastavio sa laganijim materijalima, pomenutom spugnom ili ciglom. Uverio je nadzornike da sve ovo može da izvede bez uobičajenih građevinskih skela koje polaze od temelja. Njih su obradovale ogromne uštede u drvnoj građi i pratećem radu, bar tokom rada na prvih 21 metar, posle čega bi sve zavisilo od toga kako se stvari budu razvijale „jer u građevinarstvu samo nas praktično iskustvo uči onome što sleduje”.

NADZORNICI SU SE 1420. GODINE usaglasili da Filipa Bruneleskija imenuju za proveditorea, ili rukovodioca projekta izgradnje kupole. Ovome su dodali jednu značajnu klauzulu. Nepopustljivi u svom uverenju da suparništvo obezbeđuje kontrolu kvaliteta, trgovci i bankari su imenovali Lorenca Gibertija, Bruneleskijevog kolegu zlatara, za korukovodioca. Njih dvojica su bili rivali još od 1401. godine, kada su se nadmetali za jednu drugu čuvenu narudžbinu, nova bronzana vrata za firentinsku krstionicu. Giberti je pobedio. (Mnogo docnije zadivljeni Mikelanđelo je ova Gibertijeva vrata nazvao „Vratima raja”) Do tada je Giberti već bio najslavniji umetnik Firence sa najuticajnijim političkim vezama. Tako je Bruneleski, čije je idejno rešenje za izgradnju kupole u potpunosti usvojeno, sada bio primoran da radi rame uz rame sa svojim iritirajuće uspešnim suparnikom. Ovaj dogovor će uzrokovati mnoge spletke i obmane.

Na tako burnoj osnovi otpočela je izgradnja Il Cupolone (velike kupole), monumentalnog projekta čije će napredovanje tokom narednih 16 godina predstavljati gradsku dramu u malom. Rast kupole postao je referentna odrednica gradskog života – događaji su planirani, a obećanja održavana „pre nego što kupola bude pokrivena”. Njen obli obris, tako nesličan ćoškastim oblicima gotike, simbolično je predstavljao nezavisnost Firentinske republike od tiranskog Milana, i štaviše, neposluh renesansnog oslobođenja u odnosu na zagušljiva srednjovekovna ograničenja.

PRVI PROBLEM koji je trebalo rešiti bio je čisto tehničke prirode. Nije postojao mehanizam za podizanje koji bi mogao da podiže i upravlja izuzetno teškim materijalima sa kojima je moralo da se radi na tako velikoj visini. Tu je Bruneleski, časovničar i murdar, nadmašio samoga sebe. Osmislio je trobrzinsku dizalicu sa složenim sistemom zupčanika, remenja, navoja i osovina. Tu dizalicu je pokretao samo jedan par ujarmljenih volova koji je okretao drvenu rudu. Dizalica je koristila poseban konopac, dugačak 183 metra i težak više od 450 kilograma, koji su po narudžbini napravili brodograditelji iz Pize, kao i tehnološki potpuno inovativan sistem spojnica koji je omogućavao izmenu pravca kretanja tereta bez okretanja volova. Docnije je Bruneleski pravio i druge mašine za podizanje tereta, među njima i castello, kran od oko 20 metara visine sa nizom kontrategova i ručnih stega za bočno pokretanje tereta u trenutku kada je podignut na željenu visinu. Bruneleskijeve dizalice su toliko bile ispred svog vremena da nisu stekle takmaca sve do industrijske revolucije, čak iako su očaravale generacije umetnika i pronalazača, među kojima je bio i izvesni Leonardo iz obližnje toskanske varoši Vinča, čije nam knjige sa skicama danas svedoče kako su te dizalice bile napravljene.

Pošto je prikupio neophodan alat, Bruneleski je svoju punu pažnju posvetio kupoli, koju je oblikovao uz pomoć niza zapanjujućih tehnoloških inovacija. Njegova zamisao o izgradnji dvostruke kalote izrodila je građevinu koja je bilo daleko lakša i viša nego što bi to bila bilo koja masivna kupola te veličine. U strukturu kupole utkao je opeke postupkom koji se u zidarstvu naziva „riblja kost”, koji je bio malo poznat do njegovog doba, a što je čitavoj građevini donelo dodatnu čvrstinu.

Tokom godina izgradnje Bruneleski je sve više vremena provodio na gradilištu. Nadzirao je proizvodnju cigala različitih dimenzija i brinuo se o nabavci prvoklasnog kamena i mermera iz kamenoloma. Predvodio je čitavu armiju zidara i klesara, tesara, kovača, talilaca olova, pintera, vodonoša, kao i drugih zanatlija. Kada bi ih zbunio nekakav zamršeni konstrukcioni detalj, kazuje nam jedan biograf, on bi oblikovao model od voska ili gline, ili bi izdeljao repu da bi ilustrovao šta je to što želi. Bruneleski je posebno vodio računa o radnicima i brinuo se koliko zbog njihove bezbednosti, toliko i zbog toga da izgradnja kupole napreduje onoliko brzo koliko je to moguće. Naređivao je da im se vino preseca vodom da bi ostali bistri na visinama (ova naredba je ukinuta pod pritiskom nezadovoljnih radnika) i stavljao je ograde na viseće platforme da bi ih sačuvao od pada – ili da bi im zaklonio vrtoglavi pogled naniže. Prema poznatoj priči, Bruneleski je umeo da bude i nepodnošljiv poslodovac. Kada su zidari obustavili rad tražeći veće nadnice, doveo je štrajkbrehere iz Lombardije i popustio je tek kad su se zidari vratili sa kapama u rukama i pristali da se vrate na stare poslove – sa umanjenim nadnicama.

Takođe je morao da se nosi sa visoko pozicioniranim protivnicima, koje je predvodio smutljivi Lorenco Giberti. Iako je Bruneleski bio koncepcijski i operativni predvodnik ovog projekta od samog početka, on i Giberti su primali podjednaku godišnju platu u iznosu od 36 florina.

Bruneleskijevi biografi pripovedaju jednu zabavnu priču o tome kako je konačno nadmudrio Gibertija. U leto 1423. godine, upravo pre nego što će biti postavljen drveni prsten oko kupole, Bruneleski je iznenada legao u krevet, žaleći se na jake bolove u slabinama. Kada su zbunjeni tesari i zidari pitali kako da postave ogromne kestenove grede u prsten, on je za taj zadatak ovlastio svog rivala. Giberti je postavio tek nekoliko greda kada se Bruneleski, čudesno oporavljen, vratio na gradilište i proglasio Gibertijev rad u toj meri nekompetentnim da je sve moralo da se čupa i menja. Lično Bruneleski je upravljao ovim prepravkama i sve vreme se žalio nadzornicima da njegov korukovodilac prima platu koju ne zaslužuje. Mada je ovaj izveštaj verovatno napisao biograf koji se divio Bruneleskiju te je stoga pomalo pristrasan, arhivski zapisi s kraja te godine uistinu navode Bruneleskija kao jedinog „izumitelja i rukovodioca izgradnje kupole”. Kasnije se njegova godišnja plata povećala na 100 florina, dok je Giberti nastavio da dobija 36 florina.

Giberti se nije predavao. Njegov pomoćnik, arhitekta Đovani da Prato, oko 1426. godine poslao je nadzornicima veliki komad pergamenta, koji se danas čuva u Nacionalnom arhivu Firence, na kojem je sročio detaljnu kritiku Bruneleskijevog rada i to sve sa ilustracijama. On tvrdi da je Bruneleski, usled „neznanja i nagađanja”, odstupio od prvobitnih planova za izgradnju kupole, koja je stoga „upropašćena i u opasnosti od urušavanja”.

Đovani je takođe sastavio žestok lični napad na Bruneleskija u obliku soneta. U ovoj pesmi Bruneleski se naziva „mračnim, dubokim vrelom neznanja” i „prezira vrednom i slaboumnom svinjom” čiji su planovi osuđeni na propast. Ako bi se oni ikada ostvarili, Đovani prilično nepromišljeno obećava da bi se ubio. Bruneleski mu je odgovorio podjednako jetkim sonetom u kojem predlaže Đovaniju da uništi svoje pesme jer će ispasti smešan pošto će on svakako dovršiti svoje delo, što će uzrokovati veliko slavlje.

Bruneleski i njegovi radnici su naposletku zaista odigrali svoj pobednički ples, mada tek posle nekoliko godina sumnji i borbi. Tokom 1429. godine pojavile su se pukotine na istočnom kraju centralnog broda katedrale, pored kupole, što je Bruneleskija prisililo da podupre zidove čeličnim šipkama. Možda baš na Gibertijev podstrek, Bruneleski je utamničen 1434. godine zbog nebitne optužbe koja se odnosila na neisplaćene takse gildama. Ubrzo je pušten i kupola je nastavila da raste brzinom od 30 centimetara mesečno. Na Blagovesti, 25. marta 1436. godine, papa Evgenije IV je osvetio dovršenu katedralu, uz sasluženje kardinala i biskupa, zvonjavu zvona i klicanje ponosnih Firentinaca. Deceniju kasnije druga znamenita grupa otpočela je izgradnju lanterne, dekorativne mermerne strukture koju je Bruneleski osmislio kao krunu svog remek-dela.

Ubrzo potom, 15. aprila 1446. godine, Bruneleski je umro, verovatno od iznenadne bolesti. Ležao je na odru odenut u belo platno, okružen svećama, slepo zureći u kupolu koju je izgradio ciglu po ciglu, dok su se dim sveća i zvuci pogrebnih pesama ka njoj podizali. Sahranjen je u kripti katedrale, a obližnja spomen-ploča veliča njegov „božanski um”. To su bile visoke počasti. Do Bruneleskijevog doba malo kome je, a među njima i jednom svecu, dopušteno da bude sahranjen u kripti ove katedrale, a arhitekte su uglavnom smatrane tek za ponizne zanatlije. Uz svoj stvaralački dar, umešno rukovođenje i istrajnost, Filipo Bruneleski je uzdigao istinske umetnike na nivo uzvišenih stvaralaca, dostojnih večne slave u društvu svetaca, što je stanovište koje će dominirati tokom čitave renesanse.

U stvari, on je utro put kulturološkim i socijalnim preobražajima renesanse kroz svoju složenu sintezu inspiracije i analize, te smelo prepravljanje klasične prošlosti u skladu sa potrebama i težnjama svog doba. Pošto je dovršena, Katedralu Santa Marija del Fjore su ukrasili umetnici poput Donatela, Paola Učela i Luke dela Robie, načinivši od nje istovremeno i mesto rođenja i ogledno dobro renesanse. Bruneleskijeva kupola se i dalje uzdiže iznad mora crvenih crepova firentinskih krovova i sama tim crepom prekrivena,  harmoničnih proporcija uprkos svojoj veličini, poput grčke boginje na ručnom radu.

Ona je glomazna pa ipak čudnovato lepršava, kao da su njeni rubovi od belog mermera što streme ka njenom vrhu zapravo užad koja ovaj cepelin drži pri tlu. Bruneleski je nekako uspeo da prikaže slobodu u kamenu i da uzvisi firentinski obzor otelotvorenom prikazom ljudskog duha koji stremi ka nebesima.

Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet sa sajta National Geographic

Komentari: 0

TEKSTOVI /iz kategorije/


ISTAKNUTE FIRME /iz kategorije/


Anketa

Da li će projekat "Beograd na vodi" značajno pokrenuti građevinarstvo u Srbiji?
Faruk 23.04.2017.
Molim vas recite mi kolika je cjena, unutra...
vladimir 18.04.2017.
jel se to planira da most bude nastavak Mir...
mujo 13.04.2017.
Kada cemo mi da napravimo takav lift.
Mirjana 06.04.2017.
Postovani gospodine Kovacevic, slazem sa ...
Bojan 06.04.2017.
I treba da kosta kad ste dozvolili direktor...