Koliko je logično da u vremenu savremenih tehnoloških dostignuća na različitim poljima delovanja, kao rezultat imamo proizvode sa vrlo ograničenim rokom upotrebe? Uzimajući u obzir vreme trajanja tehničkih uređaja proizvedenih pod okriljem poznatih svetskih brendova u vreme '60-ih ili '70-ih, od kojih su mnogi i dalje u našim stanovima i kućama, da li je čudno to što je tehnika, masovno kupovana kasnije, pogotovo u protekloj deceniji, često bila servisirana? Pri čemu se pokazalo da je servisiranje mnogo skuplje od kupovine novog proizvoda!
Lift za hranu u kuhinji Saveznog izvršnog veća
lako je taj trend započet pre nekoliko decenija, moglo bi se reći da su tek s novim milenijumom, uređaji te masovne pop proizvodnje, pored svojih brend nalepnica, dobili i svoj ograničeni životni vek. Nekako izostaje iz vidokruga da se nešto slično dešavalo i sa arhitektonskim objektima, bez obzira na to da li su oni većih ili manjih gabarita. Uprkos sve savremenijim materijalima i metodama u realizaciji objekata različitih namena, sve više se skraćuje vreme njihovog korišćenja.
Dovoljno je da se vratimo samo nekoliko decenija unazad i da „bacimo pogled" na objekte u Beogradu. Shvatićemo da se u ovom gradu nalaze dela koja sada imaju istu vrednost i značaj kao i onih godina kada su sagrađena. Pored njihove arhitekture, objekti poput zgrade hotela JUGOSLAVIJA, SIV-a, Sava Centra, Beograđanke, zgrade nekadašnjeg CK, imale su i prepoznatljive, odlično definisane enterijere.
|
|
|
Dobro povezani od spoljašnjeg ka unutrašnjem, ovi objekti su činili kompleksne sisteme. O trajnosti i kvalitetu njihove izrade svedočimo svi mi koji neke od tih objekata koristimo često danas; poput Sava Centra. Pored arhitektonskih objekata, postojali su i čitavi lanci različitih enterijera, koji su svojim vizuelnim utiskom i imenom na fasadi stvorili, danas popularno rečeno, brendove koje ćemo uvek pamtiti... Bez obzira što su, za razliku od „velike" arhitekture, o tim objektima ostale da svedoče samo fotografije i po koja dobra stolica u nekom od fundusa ili magacina.
Uprkos tome, imamo jasnu sliku kada spomenemo neko davno „zaključano" ime. Prodavnice obuće Peko, zatim lanac Beteks ili Beko, Centrotekstil ili Robne kuće Beograd, bile su mini sistemi u kojima je gotovo besprekorno funkcionisao prostorni red i balans pri korišćenju različitih materijala u prostoru.
Gde je razlika u odnosu na današnje vreme i da li je uopšte ima? Danas umesto starih, imamo nove brendove i njihove „shopove".
Zemlji šta, drveća i zelenih površina u Beogradu sve je manje, ali broj hipermarketa i tržnih centara konstantno raste. Enterijeri se prave preko noći, tako da za otvaranje deluju glamurozno. O njihovoj budućnosti se razmišlja na osnovu profita, ostvarenog u nekoliko prvih meseci rada. Mnogi od tih centara bivaju brzo zatvoreni i u te prostore dolaze novi vlasnici, sa novim ulaganjima, ponovnim rekonstrukcijama i istom idejom.
|
|
|
Materijali koji se često koriste, da bi bili ušteda pri izradi današnjih enterijera, brzo postaju pohabani i to povlači ponovnu izradu mnogih elemenata u prostoru. Šta se na kraju dogodi sa materijalima koji se bahato koriste u neograničenim količinama? Ako uzmemo u obzir da su nekada enterijeri trajali decenijama, a da danas traju mesecima, jasno je da smo u kovitlacu jednog novonastalog potrošačkog društva koje je još u tranziciji. Problem postoji u nesagledivosti procesa ideja+projekat+realizacija+trajanje=kvalitet brend-a. Pogled ka prošlom i povratak na sadašnje, daju mogućnost racionalnog upoređivanja različitih odsečaka vremena i onoga stoje bilo ili jeste pozitivno.
Naizgled stare vrednosti i funkcionalno-estetski pristup '60-ih i 70-ih u Beogradu, uz oplemenjivanje novim tehnologijama, njihovu pametnu primenu i podrazumevajući osvrt na evropsku arhitekturu i enterijere, možda su dobar početak za stvaranje novih kvalitetnih prostora u ovom gradu.
