Vetroelektrane na moru kombinuju čiste, zelene, ekološki neutralne prednosti kopnenih vetroturbina, a da su pritom mnogo manje vizuelno nametljive. Pritom, za razliku od svojih pandana na kopnu koje mogu smetati ljudima u neposrednom okruženju, postavljanje vetroturbina na moru može naići samo na protivljenje ljuskara i beskičmenjaka. Mada, trenutno je mnogo skuplje postaviti turbine na moru, a to posledično ograničava razvoj ovog sektora. I to je upravo razlog zašto bi platforma za turbine „Seatower Cranefree“ mogla biti značajan korak napred. Ona je jeftinija i lakša za postavku, a ne zahteva ogromnu i specijalizovanu opremu kao standardne turbine. Platforma „Seatower“ može da pomogne da vetroelektrane na moru postignu profitabilnost mnogo brže nego do sada.
Vetroelektrane su jedan od najjeftinijih, najzelenijih i najpouzdanijih oblika generisanja energije. Jedna moderna turbina može da napaja više od hiljadu kuća, a u mnogim oblastima one postaju značajan deo energetskog miksa.
Turbine na moru su čak i bolje u pogledu performansi u odnosu na kopnene, i one su mnogo dalje od očiju, tako da konzervativni mislioci ne moraju da skreću poglede od vetroturbina koje im narušavaju krajolik na putu ka poslu. Čudno je koliko konzervativni političari nalaze rudnike uglja daleko manje uvredljivim.
Ipak, do ovog trenutka, vetroturbine na moru su mnogo, mnogo skuplje za postavku. To je zato što postoji mnogo izazova koji se moraju prevazići dok pokušavate da postavite masivan mono-šip temelj u morsko dno.
Za početak, mono-šipovi su ogromni, oni teže do 650 tona svaki i zahtevaju velike, skupe brodove za njihov transport. Brodove koji mogu da postave oslonce na dnu mora i uzdignu se iznad talasa kako bi obezbedili stabilnu platformu na kojoj veliki kran može da funkcioniše. Veoma specijalizovana, veoma retka i veoma skupa oprema koja radi u prilično uskom opsegu vremenskih uslova.
Temelji norveške kompanije „Seatower“ nude mnogo jeftiniji proces instalacije koji funkcioniše otprilike ovako: prvo, baze se masovno proizvode i montiraju na kopnu. Potom se šuplje baze spuštaju u vodu, gde one zatim stabilno plutaju. Odatle, one se mogu odvući na lokaciju postavljanja sa prilično malim brodom, gde se sa još dva broda pozicioniraju precizno iznad predviđenog mesta.
U ovom trenutku, ventil se otvara i voda se pušta u bazu. Struktura postepeno tone do okeanskog dna. Čelična suknja oko spoljašnje baze se ukopava u morsko dno kako bi usidrila strukturu, a betonska mešavina se sipa u procep između baze i morskog dna kako bi se obezbedio stoprocentni kontakt između baze i tla.
Peščana suspenzija se zatim upumpava u vrh strukture dok ona ne postigne svoju ciljnu težinu (obično između 6.000 i 7.000 tona), i sa time je baza spremna za postavljanje vetroturbine na njenom vrhu. Iako je za ovaj korak postavljanja potreban brod sa kranom, on je svakako potreban za mnogo manji vremenski period.
Ukoliko bi toranj ikada morao da se premesti ili povuče iz upotrebe, navedeni koraci bi manje više mogli da se slede unutrag, sa bazom koja bi se vratila na kopnu, ostavljajući vrlo malo uticaja na morsko dno i ekosistem. Osim, naravno, nekoliko zgnječenih rakova.
Podvodni radovi od strane ronilaca ili podmornica nisu potrebni, a takođe nije potrebno ni bušenje niti hidraulično pobijanje šipova radi temeljenja. „Baza za vetroturbine Seatower Cranefree Gravity je najviše primenljiva za dubine vode u rasponu od 35 do 80 metara“, kaže Nils Brik (Niels Brix) iz kompanije Seatower. „Međutim, u nekim slučajevima gde na primer imate kamenito morsko dno (i stoga ne možete pobijati šipove), možete je koristiti i na dubinama manjim od 35 metara.“
Ova tehnologija će biti premijerno prikazana početkom 2015. godine sa jednom bazom Seatower i vetroturbinom koja će biti postavljena u okviru Fekamp (Fécamp) vetroparka koja se nalazi u blizini obale Normandije u Francuskoj.
Brik veruje da bi relativno jednostavan proces postavljanja Seatower baze za vetroturbine mogao da ima značajan uticaj na visoke cene generisanje energije iz vetra na moru. „Koncept će sigurno, ukoliko bude velikih proizvodnih razmera, pomoći u smanjenju ukupnih troškova za vetroelektrane na moru“, kaže on. „Naše platforme (temelji) su lakše i mnogo jeftinije za ugradnju od tipičnih čeličnih struktura koje koriste specijalnu opremu i vozila.“
Iako Zapadna Evropa, Skandinavija i Britanska ostrva nude neposredne mogućnosti, sa velikim područjima relativno plitkih voda, velikim obližnjim populacijama i dobrim, stabilnim vetrovima, Brik kaže da kompanija Seatower ima globalne ambicije. „Mnoge lokacije u Sjedinjenim Američkim Državama i Aziji su potencijalno veoma interesantne za nas.“
Proizvodnja električne energije je igra gde novac ulazi i izlazi podjednako. Termoelektrane na ugalj i gas opstaju ne samo zbog ukorenjenog biznisa i političkog lobiranja, već i zato što one jesu ekonomski isplative.
U ovom trenutku, vetroelektrane na moru su skupe i imaju manje ekonomskog smisla. Ukoliko „Seatower“ i druge tehnologije mogu da pomognu u smanjenju troškova generisanja energije iz vetra na moru, više turbina mogu biti postavljene u blizini obale gde one ne bi bile „ružne u okruženju“ ili „predstavljale opasnost po zdravlje“.
