Mnogi Novobeograđani i danas traže logiku po kojoj su raspoređeni nazivi blokova u kojima stanuju. Pa ipak, na pitanje kako su ove gradske celine dobile imena, ne treba pitati urbaniste i projektante, već, po svemu sudeći, nekadašnje eksperte brodarskog preduzeća „Ivan Milutinović“. Popularni PIM bio je gigant rečnog brodarstva iz zlatnog doba nekadašnje države.
Kako nam je objasnio dr Vladeta Čolić, penzionisani profesor Saobraćajnog fakulteta, nasipanje Novog Beograda rađeno je tako što su bageri izvlačili pesak sa dna Dunava, pored Velikog ratnog ostrva.
Zatim su ga transportovali ka levoj obali Save, gde je bio neophodan da bi bile zatrpane baruštine koje su do tada ružile ovu oblast, čineći je močvarnom i neprohodnom. Kada je cela površina na kojoj danas stoji novi grad bila pokrivena peskom, to je za arhitekte bilo isto što i belo platno za slikare. Izgradnja je mogla da počne.
Smeša peska i vode
"Pored Velikog ratnog ostrva postojao je veliki utovarni bager, koji je usisavao pesak sa dna reke i utovarivao ga u baržu", objašnjava dr Čolić. "To je bila emulzija sastavljena od peska i vode, koja je transportovana do istovarnog bagera. On se, opet, pomerao po potrebi, kako bi nasipao deo po deo novobeogradske obale Save."
Naš sagovornik je od 1969. godine bio vodeći projektant PIM, da bi od 1974. godine počeo da radi na Saobraćajnom fakultetu.
- Kada sam se zaposlio u PIM, nasipanje je uveliko bilo u toku, a nastavljeno je i kada sam napustio ovo brodarsko preduzeće. Oblasti koje je trebalo nasuti tada smo zvali „kasete“ ili „blokovi“. U vreme kada sam počeo da radim, uveliko su bili dodeljeni brojevi kasetama, odnosno blokovima.
Profesor Čolić nam je dao originalnu mapu prema kojoj je vršeno nasipanje. Ta mapa, prema njegovim sećanjima potiče iz perioda oko 1975. godine. On se seća da su priobalni blokovi predstavljali lakši zadatak za stručnjake i radnike koji su sprovodili nasipanje, a da su oni udaljeniji od Save imali takozvane relejne stanice, koje su davale poseban potisak smeši vode i peska, da bi mogla da dopre i do najudaljenijih delova budućeg gradilišta.
- Posao se odvijao tako što su kasete bile oivičene, tako da je površina bila precizno određena, a zatim bismo pristupili njenom punjenju peskom i vodom. Mokar pesak se lakše transportuje i brže taloži, tako da je ovo tehnološki sasvim logičan proces. Kada kaseta ili blok budu popunjeni, pesak se nataloži, a voda otiče nazad u Savu kroz posebne, odvodne kanale. Na kraju je peščana podloga bila dodatno pritiskana valjkom, i tako je posao brodara bio okončan. Posle njih su nastupali urbanisti, projektanti i građevinari...
Obeležena peščara
Profesor Čolić se seća da je markiranje novobeogradskih blokova već bilo učinjeno u doba kada je nasipanje bilo prioritetan zadatak, pa je tako ostalo i do danas. Blokovi koji su bili punjeni mokrim peskom nizani su tako što su manji brojevi bili kod priobalnih delova od kojih je nasipanje počelo, da bi oni, viši, bili obeleženi kasnije. Uostalom, tim ritmom se i gradio novi grad na levoj obali Save.
Tako ostaje uspomena da su današnje blokove Novog Beograda prvi „krstili“ - brodari.
Bagerski karavan
Dva bagera koja su izvlačila pesak sa dna Dunava i kasnije ga istovarivala na levu obalu Save zvali su se „Mačva“ i „Zeta“. Oni su činili, kako objašnjava naš sagovornik, takozvani bagerski karavan, kada u istom tehnološkom postupku obavljaju jednu celinu. Prazne barže bi bile odgurane potiskivačem (specijalnim brodom) do utovarnog bagera, da bi je istovarni ponovo ispraznio.
- Do tada je postojao običaj da bageri isključivo nose imena reka - dodaje dr Čolić. - Eto, sa „Mačvom“ su počeli izuzeci.
