Godinama je obavljanje posla u Africi sputano lošim transportnim uslovima između zemalja i regiona. Nedostatak infrastrukture u Arfici je velika prilika za investiranje za njene tržišne privrede u razvoju. Prema podacima Svetske banke, troškovi rešavanja infrastrukturnih potreba Afrike se procenjuju na oko 93 milijarde američkih dolara godišnje.
Kineska razvojna banka je uložila najmanje 2,4 milijarde dolara u afričku infrastrukturu i komercijalne projekte. Procenjuje se da će projekti dovesti do još dodatnih 10 milijardi dolara kineskih investicija u Afriku. Predsednik Kineske razvojne banke Ženg Žijie (Zheng Zhijie) otkrio je ovo rekavši da je Kinesko-afrički razvojni fond već finansirao u eksploataciju mineralnih sirovina, proizvodnju mašinerije, energetiku, poljoprivredne i infrastrukturne projekte u više od 30 afričkih zemalja.
Fond je u potpunosti u vlasništvu Kineske razvojne banke, i osnovan je 2007. godine. Sa jakim bileteralnim odnosima, Kenija je postala važan partner u Istočnoj Africi za Kinu, dodao je Ženg. Gospodin Ženg je otkrio da neizmireni krediti Africi već iznose 18,9 milijardi dolara, od koji je 250 miliona dolara bilo za infrastrukturne projekte, finansijski sektor i razvoj malih preduzeća u Keniji.
Između 2009. i 2010. godine, Kineska razvojna banka i Eximbanka su javno ponudile oko 110 milijardi dolara kredita za tržišta u razvoju, čime su potukli rekord Svetske banke koja je nudila nešto više od 100 milijardi dolara između 2008. i 2010. godine.
Tokom godina, kinesko-afrička trgovina je u porastu. Ukupna kinesko-afrička trgovina je dostigla 39,7 milijardi dolara pre nego što je skočila na 55 milijardi dolara 2006. godine, što je stavilo Kinu na poziciju drugog najvećeg trgovinskog partnera Afrike posle Sjedinjenih Američkih Država, koje su imale trgovinu u vrednosti od 91 milijardu dolara sa afričkim zemljama. Narodna Republika Kina je takođe prevazišla tradicionalnog afričkog ekonomskog partnera i bivšu kolonijalnu silu Francusku, koja je imala trgovinu vrednu 47 milijardi dolara. Godine 2010, trgovina između Afrike i Kine je bila 114 milijardi, a u 2011. godini ona je dostigla 166,3 milijardi dolara. U prvih deset meseci 2012. godine, ona je bila 163,9 milijardi dolara.
Postoji oko 800 kineskih korporacija koje posluju u Africi, od kojih su većina privatne kompanije koje investiraju u infrastrukturu, energetiku i bankarski sektor. Kineske niske kamatne stope su zauzele mesto ograničenim i više uslovljavačkim zapadnim kreditima. Od 2000. godine, više od 10 milijardi dolara dugovanja afričkih nacija Narodnoj Republici Kini je otpisano.
Kineski interes u Africi je uglavnom vođen njenim potrebama za energijom, mineralima, hranom i drugim resursima, i ona je sada neto uvoznik svih njih. Afrika ostaje interesantno područje za investiranje pošto kontinent ima neke od najvećih rezervi važnih sirovina kao što je gvožđe, bakar, zlato, platina i drvo.
Prisustvo Kine u Africi je lako uočljivo imajući u vidu njihove sveprisutne projekte; uglavnom velika ulaganja u različite sektore privrede, uključujući i infrastrukturu, koja više nije prioritet za druge afričke razvojne partnere. Kina je ostvarila nepovratan napredak u Africi, osvojivši poverenje većine vladajuće klase, postajući najveći donator i trgovinski partner mnogih zemalja.
Iako kineske institucije imaju uglavnom strateške razloge za investiranje u afrički kontinent, mnoge od njih imaju mnogo komercijalnog smisla. Gledajući dugoročno, možemo očekivati da mnogi investitori, uključujući i kineske privatne firme, kupuju afričke nekretnine i zemljište, sa namerom da ih prodaju nazad najvećem stranom kupcu na kontinentu – Kini.
Tokom protekle decenije, kineska građevinska aktivnost u Africi je dramatično povećana sa pokretanjem kineske nacionalne strategije širenja, i uz podršku i koordinaciju od strane kineske vlade, privrednih društava i banaka, i sa inovativnim finansijskim pristupima kao što je Angola model (finansijski model primenjen u Angoli prema kome neki finansijski stručnjaci nazivaju kineski finansijski pristup).
Kineski izvođači su napravili prodor na afričkom građevinskom tržištu u protekle četiri decenije. Najpoznatiji kineski projekti u Africi uključuju izgradnju Najrobi-Tika autoputa, Tazara železničke linije koje povezuju rudnike bakra u Zambiji sa lukama na Indijskom okeanu i vladine zgrade i stadione, koji su često finansirani direktno od strane Kine.
Tokom proteklih nekoliko godina broj dodeljenih ugovora kineskim preduzećima, različitih finansijskih iznosa, tehničkih složenosti i sektora, su se dramatično povećali. Štaviše, dok je obim Kineske zvanične razvojne pomoći Africi rastao, kineska preduzeća su se pokazala sposobna da dobiju otvorene tendere.
Mnogi posmatrači i uticajni izveštaji beleže povećani komercijalni, finansijski i politički uticaj Kine u Africi. Mnogi medijski izveštaji i poslovna saopštenja su optužila kineska državna i privatna preduzeća za agresivni damping cena zarad brzog, strateškog proboja na štetu južnoafričkih i evropskih kompanija koje su nekada dominirale ovim sektorima.
Na primer, prema rečima šefa poslovanja u Africi kompanije Vinci, najvećoj izvođačkoj kompaniji na svetu, kineska preduzeća često dostave ponude koje su za tri četvrtine manje od ponuda zapadnih preduzeća na tenderima za tradicionalna gradilišta. Poređenje radnih praksi na 11 projekata u Tanzaniji je utvrdilo da su tri od četiri projekta kojima upravljaju kineske izvođačke kompanije imali izuzetno niske standarde – sa dugim radnim vremenom, malim zaradama, niskom primenom bezbednosnih i zdravstvenih standarda i lošim radničkim pravima (ILO 2005).
Građevinski savez Namibije tvrdi da kineske građevinske kompanije posluju ilegalno, jer ni jedno od njih nema važeću potvrdu tog društva, što je uslov za sva preduzeća sa 25 i više zaposlenih. U isto vreme, neke anegdote ukazuju na visoku efikasnost kineskih izvođača i njihovu spremnost da urade više sa manjim – na primer, smeštanje inženjera u jednostvanim kancelarijama napravljenim od drveta, umesto u skupim, klimatizovanim prostorijama.
Od svih optužbi koje se iznose na račun poslovanja kineskih građevinskih kompanija u zemljama u razvoju uopšte, a posebno u Africi, optužba koja se najviše ponavlja jeste ograničeno korišćenje lokalne radne snage. Ovo se posebno odnosi na zapošljavanje stručnih kadrova.
Nedostatak tehnoloških transfera Africi je takođe očigledan, jer kineske kompanije dovode svoje osoblje za projektovanje, inženjering, konsalting, kao i za sve tehničke aspekte projekta. Ropski zadaci, u najboljem slučaju, su ostavljeni meštanima.
Godine 2012, predsednik Južnoafričke Republike Jakob Zuma je opisao ovu vrstu trgovine kao "neodrživu", dodavši da afrička istorija zahteva da se svi strani interesi u Africi gledaju sa određenom skepsom. S druge strane, ministar inostranih poslova Etiopije, Adhanom Tedros kaže da zadatak leži na afričkim zemljama, a ne na Kini, kako bi se osigurale da ne budu iskorišćene. Uprkos određenom skepticizmu prema kineskim namerama, za mnoge Afrikance koji nisu videli nove puteve, brane, mostove, aerodrome ili bolnice izgrađene decenijama, ovaj novi fokus na razvoj infrastrukture je ono što je važno.
Kineski napori u Africi mogu takođe biti najbolja šansa za pokretanje bolje budućnosti za kontinent, ali Afrički lideri moraju da budu strožiji pregovarači sa stranim investitorima, kako bi obični ljudi imali koristi od novih projekata i podstakli obiman razvoj širom kontinenta.
