Postupak zbijanja betona sprovodi se kako bi se eliminisao vazduh uhvaćen u betonskoj mešavini. Najstariji način da se to postigne sastoji se u tome što se beton nabija ili probada. Na ovaj način se vazduh pomera i isteruje iz betonske mešavine a pri tome se čestice betona približavaju jedna drugoj.
Moderni načini zbijanja betona je vibriranje betona čime se postiže da se čestice pomeraju, zbijaju i sležu u kompaktnu betonsku masu.
Vibracije masi betonu su u stvari prinudne vibracije čestica betona izazvane upotrebom specijalnih mehaničkih uređaja najčešće pervibratora, vibratora i vibrostolova. Primenom ovog postupka u masi svežeg betona po pravilu ostaje najviše 1-3% zaostalih mehurića vazduha.
Za svaku betonsku mešavinu postoji optimalna vrednost amplitude u frekvencije oscilovanja. Tako za beton sa krupnim agregatom Dmax 63mm potrebna je mala frekvencija i veoma visoka amplituda vibriranja pa se u takvim slučajevima koriste niskofrekventni vibratori sa frekvencijom do 3500 vibracija u minuti i amplitudom do 3mm. Za betone sa agregatom čije je maksimalno zrno agregata 32mm koriste se vibratori sa frekvencijama od 3500 do 9000 vibracija u minuti i amplitudom od 0.1 do 1mm. Ukoliko je maksimalno zrno agregata do 10mm tada se koriste visokofrekventni vibratori čije frekvencije dostižu i 20000 vibracija u minuti i amplitudama od 0.1 do 1.0mm.
Neka istraživanja u svetu su pokazala da korišćenjem više vibratora različitih frekvencija dovodi do boljeg pakovanja betona a samim tim i povećanja njegove konačne kompaktnosti.
Postoji nekoliko načina vibriranja betona zavisno od objekta na kome se primenjuje vibriranje betonai to: Interni vibratori – pervibratori, spoljni vibratori, vibrostolovi, površinski vibratori, vibrirajući valjci.
|
|
|
|
|
pervibrator |
oplatni vibrator |
vibro-letva |
Revibriranje betona
U praksi se beton vibrira neposredno po ugrađivanju, tako da se njegova konsolidacija ostvari pre nego što počne vezivanje betona. Često se betoniranje izvodi u slojevima tako da se javlja potreba da se beton koji je pre ugrađen u donje slojeve revibrira kako bi se slojevi betona povezali. Ovo se postiže na taj način što se vibroiglom zađe i u donji sloj betona. Na taj način se poništavaju slaba mesta a i pojava unutrašnjeg izlučivanja cementnog mleka se takođe sprečava.
Izvesna eksperimentalna ispitivanja ukazuju na to da se beton može uspešno revibrirati sve do vremena od 4 sata nakon mešanja. Revibriranje nakon 2 sata od časa mešanja donosilo je osetno povećanje čvrstoće na pritisak posle 28 dana. Ovo povećanje je bilo oko 14% u odnosu na beton koji je vibriran odmah po ugrađivanju u kalupe.
Uopšte uzevši, povećanje čvrstoće najveće je kod betona koji su podložni krvavljenju pošto se revibriranjem isteruje zarobljena voda u betonu. Takođe, revibriranje povećava vezu između betona i armature.
I pored navedenih prednosti revibriranje se nije ukorenilo u praksi jer ono zahteva još jednu dodatnu radnju oko ugrađivanja betona a to automatski povlači i dopunske troškove prilikom betoniranja.
