Deset, petnaest najviše. Toliko je ljudi očekivao arhitekta Alan Grant iz Los Anđelesa na javnom sastanku u Takomi, Vašington, pre deceniju. U stvari, više od 300 autofila se pojavilo da vide njegove skice za LeMay - Američki muzej automobila.
Nakon što je Grant predstavio svoj projekat, svi su ćutili. „Jedan čovek u kombinezonu - star verovatno oko 60 godina, krupne građe, grubog izgleda - podigao je ruku“, priča Grant. „'Ne znam mnogo o arhitekturi', reče taj čovek, 'ali zašto ne može da izgleda kao automobil? Zašto ne možete da stavite branik i farove napred?'“
Arhitekta Grant, koji je imao svoju istoimeni biro deceniju pre nego što se prihvatio ovog posla, pomislio je: „O, Bože, sada će da krene.“ Onda je shvatio da je čovek bio u pravu. Odbacio je svoj kutijasti projekat i počeo ponovo, ne toliko imitirajući automobil, već dodavanjem krivih linija, zavodljivih oblika i blistavog finiša.
Publika je bila još brojnija na sledećoj prezentaciji projekta, kaže on. „Isti čovek od prošlog puta je podigao ruku i rekao: 'To je već bolje.'“
Verzija tog projekta se sada uzdiže iznad lokacije nalik haubi starinskog Ford Mustanga. Unutar 15.400 metara kvadratnih muzeja nalaze se 350 vozila, jedna desetina nagrađene zbirke pokojnog magnata Harolda Lemaja (LeMay) koja drži Ginisov svetski rekord.
Prerada projekta je bila rupa na putu u odnosu na sledeću prepreku sa kojom se susreo arhitekta Grant: izgraditi projekat na budžetu javnog-privatnog partnerstva koji se smanjio sa ogromnih 180 miliona dolara do poražavajućih 20 miliona dolara.
Muzeji, kao bolnice i drugi institucionalni objekti, su uglavnom skupi za izgradnju. Ali Grant nije hteo da konvencija diktira budžet njegovog klijenta niti njegovu viziju. Osim toga, ovo je prostor za izlaganje (čitajte: parkiranje) automobila. „Zašto izvođači radova mogu da izgrade garažu za 500 ili 600 dolara po kvadratnom metru“, upitao se on, „a ne mogu da izgrade muzej za manje od 3.500 dolara po kvadratu?“
Njegovo rešenje: Atraktivni srebrni omotač preko parkinga koji se prikazuje kao muzej. „Vizuelno, mi smo pokušali da stavimo akcenat i troškove na sam krov, tako da betonska potkonstrukcija (koja uključuje tridesetak zakrivljenih panela dimenzija 6,7 sa 15,5 metara) ne bude dominantna i primetna“, kaže on.
Kako bi sve ovo uskladio sa budžetom, Grant je sarađivao sa inženjerskom firmom Magnusson Klemencic Associates (MKA) iz Sijetla koja je projektovala atraktivnu i efikasnu krovnu strukturu od lepljenog, laminiranog drveta ili glulam greda. Uz podršku kompanije Western Wood Structures i izrađene od strane kompanije American Laminators, 19 masivnih zakrivljenih greda, postavljenih na razmaku od 7 metara, dimenzija su 22cm širine sa 133cm dubine i daju luk od 31,7 metara iznad izložbenog prostora.
Za razliku od jednoobraznosti zakrivljenog svoda, prednji i zadnji deo asimetričnog krova se blago konusno ugiba, i jedna strana ide niže ispod druge. Kao rezultat toga, svaka od 757 rožnjača (13 sa 13xm, na razmaku od 1,22 metara) koje formiraju sekundarni sistem podrške je morala biti posebno sečena, gde je svaka od njih imala poseban ugao.
Obloga od šperploče, debljine od 3cm, prekriva rožnjače; kako bi se uskladio sa zakrivljenim krovom radijusa od 5,2 metara, izvođači su usendvičili fleksibilne ploče iverice debljina od 1,8 do 2,2cm kako bi upotpunili prazan prostor. Zatim je postavljena hidroizolacija, samolepljeća membrana od gumiranog asfalta od proizvođača metalnih krovnih sistema Bemo, zatvoreno na kraju sa vodootpornom izolacijom od mineralne vune proizvođača Roxul.
Za krovni finiš, arhitekta Grant je uzimao inspiraciju od Londonske barijere na Temzi, rotitajuću kapiju za poplave sa devet betonskih stubova obloženih u metal. „Divno je kako oni trepere pri večernjem osvetljenju“, kaže on. „Takoma ima slične večeri.“
Kompanija Architectural Metal Works iz Oregona je postavila aluminijumski krov Bemo 400 (debljine 1mm). Pokrivanje 7.340 metara kvadratnih krovne površine zahtevalo je 30.650 kilograma aluminijuma namotanog do 33,5 metara dužine. Formiranje panela na lokaciji je smanjilo troškove prevoza i radne snage.
Mašinski valjani, sugurnosni šavovi su bili dovoljno čvrsti kako bi odgovarali promenljivoj izgrađenoj površini suptilno talasastog krova. Sve u svemu, krovni sistem debljine od 26 santimetara ima približnu vrednost koeficijenta prenosa toplote R-30, dok nagnuti zidovi debljine 35cm imaju vrednost od R-21, zahvaljujući staklenoj vuni postavljenoj između betona i enterijerskog čeličnog zida.
Onda kada je temelj izliven, Grant kaže da je čitava struktura završena za tri ili četiri meseca. Možda najimpresivnija činjenica jeste da je on izgradio muzej za manje od 1.000 dolara po metru kvadratnom. „Želeli smo da projektujemo nešto veoma veliko i jednostavno u isto vreme“, kaže on. „To je bila prilika da se stvori nešto sa volumenom železničke stanice, nešto što možete videti sa daljine i razumeti stvarnu estetiku automobila.“
