U martu, u svakom supermarketu u Meksiko Sitiju (Mexico City), arhitekta Fernando Romero gledao je radoznale kupce sa naslovne strane Quién magazina. Sa njegove desne strane stajao je paraboloidni objekat, njegov najnoviji projekat, muzej Soumaya u Meksiko Sitiju, dok je naslov glasio: "Slimova Saumaya: Kako je Fernando Romero ostvari san svog tasta."
Slim koji se pominje jeste Karlos Slim (Carlos Slim), čovek koji je prošle godine preoteo titulu najbogatijeg čoveka na svetu od Bila Gejtsa (Bill Gates). Muzej Soumaya, nazvan po pokojnoj ženi ovog milijardera, stoji kao neki enigmatični spomenik, ni po čemu sličan bilo kojem objektu u Meksiko Sitiju. Ali, dok je to Slimov san, dizaj jeste Romerov san. Učenik Žana Nuvela (Jean Nouvel), kao i Rem Kolhas (Rem Koolhaas), arhitekta Romero osnovao je svoj arhitektonski biro pre 12 godina sa samo 28 godina života, i do danas Fernando Romero Enterprize (FREE) je ostavio oko 25 projekata.
Romerov tast i klijent je ujedno i najveći kolekcionar umetnina u zemlji, i zadnjih 17 godina ta umetnička dela su bila izložena u neprikladnom prostoru u južnom delu grada. Pre četiri godine, Slimov kongomerat Grupo Carso kupio je oko 5 hektara zemljišta blizu ugla ulice Presa Falcon i Miquel de Cervantes, u to vreme prašnjavo industrijsko postrojenje. Danas, mesto nazvano Plaza Carso, jeste moderni gradski blok sa kulama i javnim trgovima - većinom isprojektovana od strane Romera kao kulisa za muzej Soumaya.
Arhitekta je bio upoznat sa kolekcijom umetnina koju je muzej trebao da udomi - uključujući i najveći broj skulptura Ogista Rodena (Auguste Rodin) van Francuske - ali to je bilo, otprilike, jedina smernica koju su on i njegov tim imali. Kada je biro dobio posao, "mi nismo dobili muzejski program", kaže Laura Domingez (Laura Dominguez), koja nadzire završetak unutrašnjosti zgrade zajedno sa dizajnerom Andresom Mier i Teranom (Andrés Mier y Teran). "Sve što smo znali jeste da će biti šest galerijskih spratova i oko 16.000 kvadratnih metara prostora", pride lokacija na kojoj je trebalo izgraditi muzej pripada Plazi Carso, tako da se pri projektovanju moralo voditi računa da se objekat muzeja uklopi u okruženje. Čak nedelju dana pre otvaranja, organizatori muzejskog prostora su još uvek sređivali postavke, gde će šta ići i zašto.
Kao posledica ovog planiranja, izgradanja muzeja je morala da bude od spolja ka unutra. Eksperimentušući sa različitim formalnim oblicima - raspoređe kocke sa iskrivljenim i nagomilanim ivicama je bila jedna od šema koja je razmatrana i odbačena - projektanti su se dogovorili oko forme koja je svima u kancelariji bila poznata. 2005. godine, biro FREE predložila je projekat repera za Pekingške Olimpijske igre u vidu opservacionog tornja: zgradu u obliku naginjuće pečurke sa fasadom kao dinamičkim ekranom preko koga bi se slike kretale u svim pravcima. Taj projekat nije uspeo, ali njegov hiperbolični paraboloidni izgled je postao, sa malim izmenama, osnovni omotač za muzej Soumaya.
Ovo je forma koja, definitivno, iskače u ovom, starom, industrijskom delu grada. Jedan teretni voz, koji snabdeva obližnju fabriku hleba, prolazeći na samo par koraka od ulaza u muzej, podseća na ta stara vremena. Muzej, kao urbani artefak, podseća na sfingu; ali projektant nerado priznaje da konvencionalni simbolizam nije bio deo njegovog plana. "Kada radite konceptualni projekat (kao u Pekingu), vežbate određeni mišić - kreativnim procesom dolazite do otkrića, koje se posle samo vraća", kaže Romero.
Postoji, međutim, jedan određeni referentni objekata za Soumaya muzej - Guggenheim muzej u Njujorku projektovan od strane Frenk Lojd Vrajta (Frank Lloyd Wright). Romero je upotrebio, skoro identičnu, sekvencu unutrašnjih rampi, mada su ovde namenjene samo kretanju a ne i kao izložbeni prostor: Otvoreni spratovi, prekinuti samo sa jednim nakrivljenim potpornim stubom, koriste se kao fleksibilni izložbeni prostori za slike i skulpture. Ovo deluje kao ispravniji pristip od Rajtovog, pošto se prikladnost rampi kao izložbenog prostora oduvek preispitivalo; ipak Soumaya muzeju isto tako fali Gugenhajmova jedinstvenost i obilje prirodnog svetla. U svakom slučaju, pri izboru modela, Romero nije mogao da puca više nego što je to slučaj sa jednim od svetskih najpoznatijih muzeja.
|
|
|
|
|
|
Ali postoji još jedan vizuelni signal koji se može pročitati kao ključ dizajna. To je prva stvar koju posetioci vide pri ulasku: Rodenovu skulpturu "Mislilac", koja stoji sama u širokom atrijumu prvog sprata Soumaya muzeja. Izmučen, robustni profil skulture, zatrovane između misli i akcije, pravi relativno jasnu sinegdohu za netipičnu zgradu u kojoj stoji.
Materijalizacija
Cveće ispleteno sa predivom: tako izgleda muzej Soumaya ispod kože. Oko perimetra zgrade, 28 čeličnih stubova - izrađenih iz segmenta koji variraju u veličini i poziciji - izrastaju iz betonske ploče. Ove, visoke, nalik tubi, stabljike su priklještene i povezane sistemom koji čini sedam horizontalnih greda, po jedna na svakom nivou sprata, pomažući prenošenju opterećenja na tlo i sprečavajući vertikalne stubove da se ne obruše. (Čelični skelet je otvoren na vrhu gde je smešten svetlarnik koji donosi dnevno svetlo u osmospratnu galeriju).
Preko i oko strukture obavija se fasada od devet slojeva. Bez ikakvih otvora - osim u betonskoj bazi koja smešta kancelarijski prostor - omotač se sastoji, gledano spolja ka unutra, od sloja heksagonalnih aluminijumskih ploča, vodootpornog sloja, serije galvanizovanih čeličnih ploča i 3D strukturalne mreže od heksagonalnih veza.
Ovi materijali obavijaju spolja čeličnu strukturu nalik tubi, ali slojevi se nastavljaju sa unutrašnje strane formirajući unutrašnje zidove: još jedan sloj 3D mreže, koju prati sloj panela od gipsa, polstirenska izolacija, malter i na kraju sloj Weatherlastic-a (elastomerni zidni materijal) koji formira zidobe galerije, i sa koga, primetno, umetnine ne mogu biti okačene.
Ali obeležje projekta jesu one heksagonalne aluminijumske ploče koje daju zgradi njen, specifičan, izgled kao izduvane fudbalske lopte. Čuti da projektani kažu da "niko nije znao", kada je projekat počeo, kako će se preko 14.000 sjajnih krljušti uklopiti u cilji praćenja kontura čelika tako nepravilne strukture. Posle mnogo prototipova, kompanija je konačno došla do sistema od 49, diskretnih, "porodica" heksagona, sa sedam primarnih rodova koji dominiraju poljem. Rezultat nije savršeni, kontinuirani, omotač, već kompleksna patina koju daju šare reflektivnih ploča zajedno sa izloženim vodootpornim slojem između njih (pogledati video ispod).
