Kada ovo budete čitali, već će biti završeni drugi Beogradski dani Orisa predavanjem čuvenog holandskog arhitekte Vilema Jana Nojtelingsa (Willem Jan Neutelings). Arhitekti Nojtelings i Riedijk imaju studio u Roterdamu, a specijalizovani su za javne objekte. U poslednjem broju časopisa Oris publikovano je nedavno ostvarenje arhitektonskog biroa Nojtelings/Riedijk – muzej u Antverpenu, koji kao i prethodne realizacije ovog biroa podseća na skulpturu.
Zanimalo me je kako Nojtelings tumači čuvenu izreku Misa van de Roea: "Manje je više":
„Ideja skulpture je u stvari to: manje je više. Zgrade sa mnogo detalja, sa mnogo prozora, sa mnogo elemenata... Ideja kompozicije u razmeri zgrade, u razmeri njenog volumena, to u stvari zgradu čini skulpturom. Čini je i mnogo jednostavnijom i to je, mislim, manje je više. To obično znači da se prozori i ostali detalji ponavljaju i da su dakle jednostavni.“
Koristite mnogo različitih materijala, vrlo često sasvim neuobičajenih. Šta odlučuje da ih odaberete?
Ne robujemo nekom posebnom stilu i nastojimo da pravimo ekspresivne zgrade. Tako da radi unutar konteksta, a u skladu sa naručiocem i sopstvenom funkcijom. Uvek tražimo nešto posebno i trudimo se da sa građevinskom industrijom razvijemo nove materijale. Na primer, specijalno bojeno staklo ili posebne metale. Trudimo se da vratimo neke dekorativne ili ornamentalne elemente u kožu zgrade, u njenu fasadu. Time naglašavamo lokalni identitet.
Holandija je jako urbanizovana. Svaki komad zemlje je planiran. Da li je zato rasadnik arhitekata?
Kaže se da je Bog napravio svet, a Holanđani Holandiju. Čini mi se da je to istina. Zemlja na kojoj smo nije postojala, napravljena je od mora pre 500 godina. Svi ti dajkovi i polderi koje smo napravili u stvari čine našu zemlju. Nema istorijske geografije – sve je u Holandiji napravljeno ljudskom rukom. Otud to planiranje i sposobnost da se naprave stvari intelektualnim, inženjerskim, tehničkim ili dizajnerskim umom. Sve je moguće, sve možete napraviti sami. Ovde je to traje već više od 500 godina i utiče na način mišljenja i inženjera i arhitekata. Postoje načini rada koji su vrlo holandski i vrlo u holandskoj tradiciji. To se vidi i na našoj savremenoj arhitektonskoj sceni.
Vaše realizacije se razlikuju od konteksta, ali se dobro uklapaju, ne ruše ga. Kako uspevate da se izborite sa pravilima?
Kontekst treba razumeti vrlo široko. Nije to samo ono što se vidi – ima više tipova konteksta. Istorijski, socijalni, politički, ekonomski, funkcionalni... Ako to dobro izbalansirate, automatski će se sve to pomešati i zgrada će se bolje uklopiti u društveno okruženje. To je naš trik.
Konkursi su Vam vrlo podsticajni?
Svakog meseca radimo poneki konkurs – evropsko zakonodavstvo zahteva da svaka javna zgrada bude na konkursu. To je zakon Evropske unije, a kako naš biro uglavnom radi javne zgrade – pozorišta, biblioteke, muzeje... – jedini način da dobijemo te poslove jeste da učestvujemo u sistemu konkursa. To je poprilično iscrpljujuće, mnogo je teškog posla i svaki put morate biti najbolji. Jer, konkurenti, kolege, uvek su jako dobri. S druge strane, to je vrlo zanimljiv način da se bavite istraživanjem. Konkursi dozvoljavaju da ponešto i predložite, a to može biti i radikalno i posebno. To verovatno ne biste mogli u direktnom kontaktu s klijentom. A to pomaže i misli o arhitekturi i istraživanju novih puteva. Jako volim to da radim.
Kao da svakog meseca trčite maraton.
Da, to je kao Vimbldon ili maraton. Ne možete se oslanjati na stečeni ugled, na prethodne radove. Kao i u Vimbldonu, morate početi od prvog kruga. A svako pokušava da stigne do finala. I borite se, svaki put iznova. To je lep način da se stvara arhitektura.
Vaše zgrade su orijentiri.
Ne bi bilo mudro da radimo nešto za kolekcionare. Jednom u 100 godina se gradi pozorište, biblioteka ili muzej i važno je da to bude ekspresija kolektiva. Svih građana tog grada. Svi preko poreza to plaćaju i zgrada treba da ima lokalni identitet. Da ostavi utisak i da omogući ljudima da budu ponosni na nju. Treba dakle da budu obeležje, marker.
Naravno da mi se ne sviđa ono što se događa u Dubaiju. Tamo je svaka zgrada nešto posebno, od stambene do poslovne. Svaka je obeležje. Ako napravite stotinu obeležja, jedno pored drugog, nećete imati nijedno. Ništa više neće biti marker.
U svakom vašem službenom mejlu obaveštavate da vaš biro radi četiri dana nedeljno i da ste petkom slobodni. Kako to postižete?
Matematički, to je vrlo jednostavno. Ako imate šestoro zaposlenih koji rade po 40 sati, to je kao kada bi ih sedmoro radilo po 32 sata. To znači da treba imati više zaposlenih i rasporediti posao.
Ljudima se to sviđa, imaju više slobodnog vremena, i vremena da misle...
U pravu ste. Počeli smo tako pre 20 godina, kada smo i ja i moj partner dobili decu. Obojica smo jako želeli da više vremena provodimo sa njima. Mnogi u birou takođe imaju decu ili rade neke druge poslove – u obrazovanju ili na malim projektima, ili rade nameštaj za sebe, tako da im to omogućava da kombinuju težak posao u birou sa nekim drugim aktivnostima.
Arhitektura je važna, ali ne važnija od života?!
Važno je da budete ozbiljni u svojoj profesiji, ali i život je važan. Ne treba da postanemo monofunkcionalne osobe... kao što jesu mnogi arhitekti.
Bili ste u Zagrebu i Ljubljani, šta očekujete od Beograda?
Dobra je to što posle izvesnog vremena od loše postajete dobra vest. Kad idete unazad, posle izvesnog vremena počnete da prednjačite. Jer ostali krenu unazad. Britanija je izgubila korak u 20. veku, jer je bila jaka u 19. SAD su sporije od Kine, jer su u recesiji. A Kina je u razvoju. Beograd i Srbija imaju šansu da napreduju u narednoj deceniji.
